孩子们天真无邪的笑容甜蜜如花绽放，一颦一笑、一言一行，令所有的鲜花都黯然失色。
儿时和同学们一起郊游，去爬山、逛公园，一起玩耍打闹，好痛快。那时的我们，如花，美丽又单纯。
还记得放学后偷偷的去河边玩耍，和小伙伴比赛游泳，还一起去爬树，掏鸟窝。
课间或者放学后，我们经常三三两两聚在一起，然后各人拿着自带的铁环摆开架势，自定规则比赛滚铁环。
欢快的老鹰捉小鸡，总会有一个厉害的人保护着我们。
玩弹珠通常是男孩子的游戏，趴在地方瞅准弹珠的认真劲，真是可爱极了！
女生专属的游戏莫过于踢毽子、跳绳了，下课休息的十分钟都要跳上一会，放学回到家，妈妈还没做好饭，便会和小伙伴再踢上一会。
现在回想起跳山羊，都觉得不安全，儿时就只顾得玩了。
以前特别好奇，陀螺怎么能一直转个不停呢？
跳房子，一只粉笔，一块石子，画上简单的方格，单脚跳，双脚跳，可以开心的玩上一整天。
扔沙包这一游戏，陪着我度过了整个童年，让我拥有一个想起来就能露出笑脸的回忆。
斗鸡玩起来时，不亦乐乎，可也有小伙伴因此受伤的。
翻花绳的起手式一般是“面条形”，常见的花样大概只有5～6种，比如“牛眼”或“花手绢”。先打个小巧的结，环绕于双手，撑开在空中，准备动作就做好了。
玩东南西北，还真得看手巧啊！
放学了，三五个小伙伴一起，以最快的速度跑出校门，找一块松软的土地，把书包往旁边一扔，每个人从兜里掏出一大把石子凑在一起，先石头剪子布，然后就开始了。
做爆米花的老大爷，拎着一个黑黝黝的罐子，罐子下面生一堆火，老大爷不停地转动着罐子，不大会功夫要开罐了，小朋友便会远远地跑开，只听“轰隆”一声，爆米花开锅了，小伙伴们便争先恐后的跑去品尝出锅的爆米花。
小时候的玩具都简单有趣，很多也都是自制的，玩腻了也舍不得丢掉。
小时候有一把木枪和小伙伴一起打闹，真是开心极了！妈妈要是不喊，能玩上一整天呢！
“小么小儿郎，背着那书包进学堂......”那时候，总是期待着早点下课玩耍。
每个新学期开学，看到新课本就爱惜的很，会很认真的给它包个书皮。
还记得文具盒里的乘法口诀吗？老师让背时，是不是也偷偷的看过？
那时候课后作业不多，回家搬两个凳子就能做作业。
上课写写歌本，贴上自己最爱的明星贴纸。还记得当年第一次买的磁带吗？
那时候吃饭都有这样的灶台，每家每户，也总有一口水缸。
一针一线，一扎一拉，线每一次穿过布眼时，总带出很轻却很动听的乐音，每扎完一针，母亲便拿了针线往头发里轻轻的划上几下。
儿时的记忆里，晚上能有一场电影可看，就像过节一样热闹、兴奋、惬意、舒爽！
还记得家里有这三件套。
- - -
?
Nedavno, temperatura se menja ujutro i vece, bojim se zapravo ova iznenadna promena temperature, svaki put kada udari na hladnocu, kao u srcu teške blok leda, drhtavica, bojim se ovaj put Dovedite muke.
Zivot je uvek bio nezadovoljavajući, prirodno razumem taj u poslednjih nekoliko godina, iz ničega da se dopadnemo stvari da udobno, da ne razgovaramo o smeh.
Ovde sam, kao u egzilu, napuљtene Ronin, za ovo, ja nikada imati raskomadam radost, svet je neku preporuku za udobnost i jednostavnost život, niko nije spremna da podnese vetar i sneg.
Divim Li Bai poemu vina sličnosti Tianya, zahvalan sam Tao Yuanming vrstama Bin Nanљan, laganu, ali cenim telo u hramu, Jiangshan od do prinčevih će faza, ali ne cenim slomljena Mao Du Fu od strane su zamrznute, tvoje srce je u svetu naučnici, takođe ne povratne hranu i odeću bez ali brinem.
Stoga, ovaj svet, kakav stav, šta je posvetio od srca, nego i u sit, u suprotnom kraju Du Fu ljudi, govori o kakva ambicija, govori o kakva ideali postali su prazne reči.
Život nije najbolje, ništa više nego u pravu, novac, osećanja, slobodu i odeću kada imam broj, mislim da mnoštvo nije najbolji koji imam da okupiraju pola, ne znam kakav pusti me u raznim životare preživela do sada.
Misli na mlade, paranoidni „male planine”, glavni, mislim da je to odrasti je lista široko more za ronjenje, nebo visoko kao ptica muva, ova ideja u razvoju godine postepeno provedene, potpuno je ubijen u kolevci, moramo misliti na svetu je predobro, tako da zanemarivanje sopstvene je samo kofa.
Ovih dana, na kraju je navikla da odgovor, kompromis, svi napori su ovladali diplomu, ne želite, možda ljudi su tako, Saznajte da raste nije potrebno da iskusim mnoge poteškoće, ali srca patnju malo gubitak otpor, na kraju je svedeno na obične ljude.
Rekoh, radije bih na svetu, volim zivot, mislim o uspehu, misli se na Wang Guozhen stvarno ljubavni život je rekao da „Ne ћelim da nasledi od odabiru udaljenosti, a onda samo suđenja i poteškoće”, kad ja nisam pitao, vetar duva, sunce i kisa, u potrazi za konstantnoj potrazi.
Sam kroz mnoge glasine, iskusio sam mnogo bola, preko pola od Kine, htela sam da bude dan bolje, ali, na nepravdu naivna, mogu da razumem poslovanje svake osobe je drugačije, ali ne mogu da razumem zašto svakoj osobi priliku da imaju dan razliku.
Užurbani grad su svi čezne za cilj, ali postoje mnogi prosperitetna iza opstanak naroda, dan i noć posla, ali u zamenu za plata je skromni sirotinju, ne znam koliko ljudi kao ja, ja ne saoseжam sa drugima, takođe ne treba simpatije.
Grad je nebo je predivno, ulice grada su prelepe, gradskih srca nisu tako dobre, ne znam kako dobro čisto srce u mulja Ne zagadili, te mogu videti svi su sebičnost, sve je ružno lice, ali i dalje može rešiti problem, svet ne nedostaje šlag na tortu, je teško ispuniti.
Laganu godina, mnogi ljudi kao u pukotine u opstanak korov, očajnički da raste, samo zbog sunca i kiše, i ja sam takođe član svet smrtnika, i konstantno raste, samo živjeti ne tako me je sramota.
Život je naišao na razne loše, neka ljudi nepodnošljiva teret, pirinač youyanjiangcu caj postao ekstravagantni, više mi siromaštva života ljudima u psihološke i fizičke patnje.
Ja sam ne samo osoba koja može da se žale, zavaravajte će ujedem zub da se iskupim, znam da je život se ne buni možete razmenjivati za sreću.
, proveo sam najteži dani u srednjoj školi, u to vreme jer prve dve godine nisam mogla naučiti, tako da je ovo drugo studijom primamljivije, studirao sam beskrajno svaki dan, samo da se iskupim jednom zabavno dostignuća remenik kriv za grešku, svaki dan da naučite dva sata ujutro, a drugi dan pospana i probuditi da biste saznali.
Nikad ne prigovaram na one dane, nisam mislila da je život je da uživate, život je teže, takođe je vrsta interpretacija života.
Dok sam odrastala pustije, izgleda da sam naći osoba može biti otvoreno, komunikacija između ljudi čvrsto oko novac i slavu. U stvari, koji ne želite da ekstravagantan život, koji ne žele živjeti u komforu velikih kuća, koji ne žele da bogati svet.
不知觉，已经在北京生活了将近一个月了。可能对于很多人来说，北京是个令人向往，充满着神秘色彩的地方。可是对于我来说，就是一个决定下，无奈的抉择。因为在我来北京之前，我还在为着实习的工作，而到处去面试。
正如有句话说的好，二十几岁的年轻人，正是出去闯天下的时候，二十几岁不去闯天下，以后就会和常人一样，为着生活而生活。对于现实的我来说，出于对未来的考虑，对父母的考虑，对身边的人的考虑，我一个人来到了这个充满忙碌的世界里，勉强的被接受。二十几岁的我，能做些什么？我曾认真的想过，对于我来说，一个刚刚毕业的大学生，初出茅庐的小伙子，这样的我，进入社会，我能做些什么。和其他人一样，找一个普普通通的工作，将就着过着生活。那不是我想要的，我曾经说过，我会给自己五年的时间去拼搏出一片属于我的天下。那时的我，不在为生活的脚步而牵扯，那时的我可以带着父母，家人去想去的地方，不在会为那一顿父母觉得很贵的饭菜而去选择饿着肚子，我不舍望有对少钱财，只希望在父母健在的时候，有更多的时间去陪他们。
在我来北京之前，在我还在城市的各个地方为着面试而四处奔波的时候，这时候，和我一个宿舍的舍友传来捷报，起薪5k。我一下子，醒悟了，同样的我。为何不去像他们一样的去拼一下。去经历一下四个月的提升，去为未来，做好准备。
那时的我才看到，为来的我该是个什么的样子。未来的社会，未来的工作会是个什么的样子。有人说：年轻人，一定要在二十几岁的时候，就看到几年后，十几年后，甚至几十年后的社会，自己，家人会是什么 的样子。虽然现在的我，只能模糊的看到几年后的样子，但我相信现在我的这个决定是正确的，未来我的生活，也会因为这个决定而改变。我相信，未来的我会追的上我，任何一个同学的生活。不敢说是物质上超越，至少不会差多少的。
为来的我们，能够还会聚在一起的，相信就是生活上，工作上都还过的去的人。
我更相信，为来的我们IT的几个人，会越来越好。因为我们做出来别人不敢做的决定，因为我们都看到了为来的社会会发展成什么样子。我相信，我会过上我希望的生活，钱够用就好，用最多的时间去陪自己的家人，去让父母快乐。
我很早的时候，就有一个愿望。就是去到只能在电视上看到的北京看一看。
并且，带上自己的父母。那时的自己，想到的时，自己在北京已经有了稳定的工作，有那个能力。现在的我正在走着我所想好的路线，北京我已经来了，天安门，我也看了。下面就是，稳定的工作，和让在遥远的天边的父母家人接过来一起看一看。
父亲曾经说过，一辈子闯东闯西的，就是北京没有去看过。或许，这对于父母来说，这是一种情结吧，对于我来说，这是我必须做到的事，也是我为父母做的第一件可以很快就可以实现的事吧。
北京，一个让人很不想在这里生活的地方。但是为了未来的自己，我只能这样抉择，虽然有些无奈，但我相信我的选择。
我知道，五年后的我会完成那些曾经默默许下的诺言。
北京，我本不想来漂泊，但我相信不管是在哪里。我都会闯出属于我的一片天。
我本不想漂泊，但我相信我的抉择。
نافذة قو، ليلة رائع، صب في شادي، على الرغم من رائعة، لكن من الصعب تغطية مدينة تعب. ربما الضوضاء خلال النهار والنابضة بالحياة، بعد يوم من الهسهسة، هادئة تدريجيا إلى أسفل. تدفق الهواء لم يعد لا يهدأ، فقط الباردة والهادئة، حداد ومي، تحتاج إلى الارتياح. السماء، بلده صغيرة، ليلة السوق بذلك، كيف يمكن الناس الاستثناء. حتى في هذه ليلة، جلست أمام جهاز الكمبيوتر، ومن ناحية التحرك، وصوت اثيري, عقص.
الاستماع بعناية ومثل نضارة في ضوء القمر تتدفق بهدوء، ومثل الفاتيكان تشبه الصوت في الجبال المعبد القديم في ضرب هادئة، أكثر على امرأة قديمة في الستار خدر نفخة حنون، التجربة، مثيرة للاهتمام. ومع مرور الوقت، رشقات الرياح من النافذة، التي لا ترتعش الدب، بيت الموسيقى ضبابي وواضحة وميسرة حول القلب. فالليل أكثر وحيدا، القلب أكثر ثابتة، ممهدة طيات الأمور مؤقتاً. ولكن تحت هذه الطريقة العقلية، فإنه ليس وقت المناسب بالنسبة لي أن يكون انتعاش الأخيرة.
منذ أول أيام العام الجديد، هو يبتعد في الوقت، ولكن أنا كسول تدريجيا. تحدث منطقياً، الانضباط الذاتي للي، ينبغي أن لا توجد ظاهرة الكسل. أوقات الفراغ أحياناً تشينغ هوان، يمكن فقط اندفاع مؤقتة لنقل فقط، نتيجة لفترة طويلة لضبط، كل شخص كسول مضاعف. ثم، في نهاية عمل تراكم الأعمال المنزلية، الإنسان يتعلق بالعلاقات، التدريب على المهارات اللازمة، وهذه أكثر جعل القلب أسوأ. وكان القلب مثل الندى صباح اليوم، الآن مثل الغبار اللؤلؤ.
童年似水，恍惚而过；
童年似树，茁壮成长；
童年似光，白驹过隙；
童年似梦，一晃而逝；
童年似酒，香气扑鼻；
童年似歌，嘹亮清脆。
说不清童年事情，道不明童年歌，童年的生活随着时间的发酵，深深的印在回忆的脑海中，挥之不去，每每回忆起来都会在睡梦中笑着醒来。
社会在进步，时代在变迁，我们正在老去。回首童年，我们依然觉得依依不舍，那一幅幅的图画一直在我脑海里播放，不曾离去。
70后，转起！
